OTOČAC – Bože mi prosti, danaske se narod svačemu čudi, kaj Alica u zemlji čudes. A ja ne znan čemu se ima čudit? Na maloj placi žene prodajedu coklje, ima ni lipi beli, lešćarski cokalj, a ima i ni crni gumon podašiveni – kuterevski cokalj. Već se počelo divanit: aha, leto nikakovo, eto zime dok se coklje prodajedu. Konda su coklje samo za zimu, coklje se nosidu i po letu, još kako. Jerbo coklja ti je univerzalna obuća, oš po zimi po kući, oš po čviki po vani, oš kad je suvo, oš po letu, samo kad je kiša – miči coklje čin dalje.
A unda jopet, čemu se čudit ča se u srpnju cokljurine prodajedu? Pa gredu li sadaj dva velika zbora kod nas u Gackoj? Gredu! U pondiljak je Majka Božja Kuterevačka, Kuterevci je zovedu Karmenica, a mi kako ki, lipo coklje na noge i na zbor. Unda je u istoj nedilji i sveti Ilija u Sincu, Iliinja, Sinčerani velidu Ilinja, a kadaj ćeš coklje nosit ako neš tad? Eto, prilika je za coklje. A još kase zna da su coklje naše zaštićeno nematerijalno kulturno dobro u Rvackoj, pa ki će se s nami?
A kako novi svit ne zna odobisti ča bi, već u toj modi nema česa nema, sve se isprovalo, šnajderice skroile i sašile, moda je došla dotljen da se već i gole guzice, da prostite, šeće ulicon (to dojde kaj najnovija moda), ženske su počele nosit cokljice s nekvin mašljinčićima, srcašcima i tako tin. Neki veli: vidi ben; drugi se samo nasmijedu, treći falidu. A narod kaj narod, nema toga na svitu ki bi mu udovoljil. Bilo i biće, rekla moja pokojna baba Ane. E.
I.B.
PRINT