OTOČAC – Sreda je, placa je, velidu da je tako od Marije Terezije. Valjda i je. Da una odredila da sajam bude sredon, i ni bilo srede da ni bila sreda. Dakako. A kad je sreda, unda je to za naš narod nešto, nešto nako, kako da kažen – narod izajde van. To mu dojde kaj kakov izlazak, konda gre u kino ili kazališće, na koncert, na utakmicu kakovu, tako to narodu dojde. Ni samo potriba ča prodat il ča kupit, je i to, al više od toga se promuvat, vidit s narodon, jerbo sredon naroda u grad dojde konda ga vratar na svoju trubu sazove. A unda je to prilika da će i protrliča čagoder: „ča ima novoga?“, „aaajme rodila, e kadaj to“, „velidu da logon leži, jadna mu palneta, gotov je“, „e, e, valjda ti nisi čula, una je njemu šoca, je, je, veruj meni“, „ma draga, ča da ti kažen, samo da ki ne čuje, znaš“; „veliš i da pop, eli, i un?“, „aaaaaa, ča ja čut još neću“ …
Tako to mora bit, zato jerbo je sreda - sreda i placa - placa. To je društveni život! I sadaj nek mi neki reče kakova je razlika izmed otočke place i Bogovićeve ili Cvetnoga trga u Zagrebu. Tamo se trliča – ode se trliča, tamo se peljedu divani – ode se peljedu divani, da ne rečen ča gore. Razlike nema pa koliko se god ki više „metropolitski“ osićal.
I.B.
PRINT